U zavisnosti od frekvencije električnih ocilacija naizmejnične struje se dijele na niskofrekventne i visokofrekventne. Najveći doprinos razvoju visokofrkventih struja dao je Nikola Tesla, pa se u njegovu čast one nazivaju i Tesline struje.Uređaj za dobivanje visokofrekventnih struja poznat je pod nazivom Teslin transformator. Evo i njegove sheme:
Solenoid L1, dva serijski vezana kondenzatora C1 i C2 i varničar V čine oscilatorno kolo sa vrlo malim termogenim otporom. Za varničar je vezan sekundarni kalem visokonaponskog kalema. Zahvaljujući kondenzatorima, koji su najčešće istog kapaciteta,niskofrekventni visoki napon dolazi do solenoida L1. Napon se raspodjeljuje na oba kondenzatora čime su oni sigurniji od proboja. Pri svakom preskakanju varnice u varničaru V zatvara se ocilatorno kolo i javljaju se elektromagnetne oscilacije. U solenoid L1 kaksijalno je postavljen solenoid L2 sa znatno većim brojem namotaja. Uslijed električnih oscilacija u solenoidu L1 se formira visokofrekventno magnetno polje. Pošto se solenoid L2 nalazi u tom polju, u njemu se indukuje visokofrekventna struja. Za razliku od običnih transformatora, u solenoide L1 L2 se ne stavlja željezno jezgro da bi se izbjegli gubici na vrtložne struje.
Ove visokofrekventne struje se bitno razlikuju od niskofrekventnih. One se mogu propustiti kroz ljudski organizam bez ikakvih štetnih efekata. One,uglavnom,teku smo po površini tijela. Pomoću njih električna energija se može penositi kroz prostor bežičnim putem.
Teslini ogledi su išli znatno ispred svog vremena. U njima je bežičnim putem energija prenošena na daljinu od nekoliko hiljada kilometara. Iako za sada nisu našle veću primjenu u energetici zbog svoje male ekonomičnosti, one se uveliko primjenjuju u radio-tehnici. Ovi ogledi su trasirali put savremenoj bežiičnoj telegrafiji, radiju, televiziji i radaru.
